Uz kameniti drum koji vijugavo promiče kroz Gaj, miljanovački zaseok nadomak Kalesije. Za vanjskim hastalom sjedi dvoje staraca.Šute. Iznad starog oraha fijuknu jezive note koje srpski četnici šalju...

"Najstariji Adem mi je, rahmet mu duši, pogino. Palo mu đule u rov, ne bilo ga. Njega namah ubilo, a komšiji mi Mevludinu Kameriću, evo mu kuće ispod, otkinulo nogu. Iza Adema ostalo troje siročića a tek je počeo ovo malo kućerka da krpi. Sudbina, jah. Al preživjeće se ako Bog da, biće nafake. Preživjet će ovaj narod pa i moji unučići. Babo im se i borio za to, jel tako?"



–Tako je velim.

U "špicu fronta" je još pet Merića. Avdinih sinova. Ševkija, Esad, Mehmed, Bajro, Dževad. Sada je najstariji Ševkija sa 34 godine, a najmlađi Dževad, tek je uprtio dvadesetu. Svi u jedan dan odlaze i na sreću zajedno se i vraćaju. Majka im Nezira životom izmučena "tespihom od suza" moli se Bogu za svoje sinove.

"Kad odu, ja, moj sinko nikako ne spavam, džigere me bole"-jada se Nezira.

"Po vascijele noći sjedim kraj pendžera, slušam kako se tam puca i plačem. Preklinjem milostivog Allaha dž.š. da mi sačuva djecu. I moju, i svačiju… Teško je, moj sinko, sve dok se ne pomole. E, onda odahnem fala Allahu dragom" -otkide teret sa srca majka Nezira…